Izetbegović: BiH još dugo neće priznati Kosovo

Изетбеговић кажеш још дуго нећемо признати Косово.То значи да желиш једног дана да признаш Косово као државу.Зашто не кажеш НИКАД .Изетбеговић зашто ти се Презиме завршава са ИЋ .Који језик си учио у Основној и Средњој школи.Ако волиш Турску зашто незнаш Турски језик већ говориш СРПСКИ језик .

Nece jos. Nada se da ce prije da okupira Republiku Srbsku. Lukava lisica ko i gazde mu u Ankari.

Противници Милорада Додика тврде да је његов политички заокрет последица страха од истраге Тужилаштва БиХ (које је, иначе, познато као „непристрасно“ и „праведно“). Могуће је да је једним делом то заиста тако. Па ипак, извесно је да садашњи Додиков политички курс, ма чиме био узрокован, не одговара Западу, који не трпи ни најмање отказивање послушности, а посебно не „искакање“ у правцу Русије и Владимира Путина. Зато су србски непријатељи из Вашингтона, Брисела и Сарајева решили да искористе чувено начело „Завади па владај“, које би се, у нашем случају, могло описати и овако: „Доста је било Србе на врбе; дајте сада Србе на Србе“. И зато је много болније и по Србство опасније то што су на чело безбедносних структура БиХ постављени дојучерашњи србски националисти попут Вучића и Николића, који ће, у жељи да оправдају поверење нових газда, још ревносније и жешће прогонити своје сународнике него Американци, муслимани или Хрвати, а све по оној народној: „Ако је Турчин крвав до лаката, потурица мора до рамена“. У случају Милорада Додика догодило се оно што је Арчибалд Рајс приметио оцењујући лик и дело Николе Пашића — да су му се „лични интереси поклопили са интересима земље“. Колико год то још увек било далеко од идеала коме теже светосавски родољуби (а оличавају га само највећи државници и народне вође, који су сав свој живот ставили у службу Богу и роду), ипак је боље него када се лични интереси политичара разилазе са интересима сопствене земље и народа а поклапају са интересима туђина. Стога је од кључне важности за очување и опстанак Републике Србске да њен народ не упадне у замку петооктобарске Србије — која тек сада, после 15 година, увиђа да је, рушећи Слободана Милошевића у име борбе против корупције, сиромаштва и друштвених неправди, срушила и своју независност, државност и слободу.